Песимизам

Око 60% времена у току дана проведемо сањараћи, тј. не размишљајући о конкретним стварима око нас већ разматрајући разне ситуације из прошлости или будућности. 60% времена! Ми тестирамо разне ситуације у глави од оних типа идем кући, свратим да купим млеко и хлеб, где би ове године ишли на море, како нам је било лепо оног лета тамо у…

Претражи се

Да резимирамо.. Осећамо се лоше јер прогањамо себе због разних наметнутних императива – морам да будем таква, да савладам то, да поседујем то… Када тих ствари нема, а никада не можемо имати или бити све што желимо, почињемо да прогањамо себе. Сматрамо да нисмо довољно добри у некој области и креће тортура. Како најлакше препознати то мучење? Пажљивим праћењем унутрашњег дијалога.

Види ко ми каже!

И зашто уопште пожелимо да се мењамо? Зато што се осећамо лоше. Свесни смо ми и раније да нешто није у реду али нисмо свесни да је промена могућа. И управо то сазнање да се можемо мењати је главни покретач. Ја то не могу да урадим. Пробала сам више пута и не вреди. Ја једноставно нисам за то. Е па нема „не могу, нећу, немогуће“, треба пробати још, треба пробати на други начин. И кад паднеш, подигни се, али не одустај.

Зашто нисам OK?

Ако сте недавно гледали гостовање једног нашег водитеља и слушали о његовој борби против тешке болести, онда ће вам ова прича бити позната. Млад човек се озбиљно разболео и због тога, како ми то кажемо – упао у психичку кризу. Несаница, потиштеност, узнемиреност и све што уз то иде. Од наших доктора је добио одговарајућу терапију таблетама која је све ове симптоме требало да уклони.  Када је отишао у Немачку на даље лечење, доктор га је упитао зашто пије те лекове. Он је одговорио да је депресиван, на шта је доктор реклао да није он депресиван, него осетљив. Oсетљивост није дијагноза. Још увек.